06.01.2007.
U ime naroda - naziv je poznatog serijala koji vodi jedan od meni omiljenih glumaca stare garde, Josip Pejaković.. Ukratko, emisija je to o narodu i
onome što narod kaže.
Ipak, naslov me samo podsjetio na ono što u svojim pjesmama piše Matija Bećković. I on je narodni pjesnik kao što je Josip narodni glumac. Bar sam ja
našao tu paralelu, ne mora da znači da ona uopšte postoji...
Matija Bećković, akademik i pesnik, za svoj rad dobio je gotovo sve značajnije književne nagrade i priznanja. Napisao je preko
trideset knjiga poezije i proze: "Vera Pavladoljska", "Metak lutalica", "Tako je govorio Matija", "Reče mi jedan čoek", "Međa Vuka
Manitoga", "Služba Svetom Savi", "Kosovo najskuplja srpska reč", "Ćeraćemo se još", "Hleba i jezika"... O Božiću, pesništvu, jeziku i još po
nečemu govori za Glas javnosti
Piše: Mila Milosavljević
Kako doživljavate Božić i njegovo praznovanje?
- Kad sam pre neku godinu pozvao mog unuka Luku da mu čestitam Božić, on je prvi podigao slušalicu i rekao:"Hristos se rodi!". Rekao sam mu kako je
to trebalo da ja kažem njemu, pošto sam ja zvao. A moj Luka kaže: "Znam, ali ono drugo je teže." Ono drugo jeste teže, i kod Božića i kod Vaskrsa i
on je najkraće formulisao tu veliku tajnu. Održao se u našem narodu kao najveći praznik. Sad se badnjaci prodaju kao cveće, a ja ih pamtim kad su bili
veliki hrastovi koji su goreli po mesec dana. Ali, i dan-danas je taj praznik među praznicima. I pored tolikoga slavlja svakodnevnog, ipak su Božić i
Vaskrs najznačajniji od svih praznika.
Kako pamtite Božić Vašeg detinjstva?
- Slavilo se po Drugom svetskom ratu, sve do onih najvećih nesreća kad je malo ko slavio. Ipak, mnogi nisu odustali. Nisu odustali najviše od Božića i
od Vaskrsa. Tako sam zapamtio slamu, piliće, žito i Badnjake i domaćina koji je unosio Badnjak, težak veliki balvan i varnice koje su sijale. Sećam se
položajnika koji se držao kao Božiji izaslanik i koga su gostili najlepšim što su imali. A on ništa nije ni pipao. Samo je govorio: "Hoću, hoću".
Kad on ode, onda mi deca jurišamo na tu trpezu, a poneka strina nas hvata da ne pojedemo baš sve.
Poezija, to bi bila moja skrivena, a prava autobiografija. I da dodam i to da su u mom životu bile značajnije žene, a pre svih moja majka. Napisao sam
i ovakvu autobiografiju:
"Imao sam babu, nisam imao dedu,
Imao sam majku, nisam imao oca,
Imao sam kćeri, nisam imao sina,
Imao sam ženu, nisam imao muža."
Kako ćete proslaviti ovaj Božić?
- Biću sa svojim unucima.
Šta je odredilo životni put Matije Bećkovića?
- Svaki pesnik ima dve biografije. U jednoj su fiksirani datumi koje svi znaju. U onoj drugoj, nije fiksirano ništa i ni sam pesnik ne zna ni ko je ni
odakle je, a kamoli da bi to znao neko drugi. U onoj prvoj se zna kad smo i gde smo rođeni, ko su nam roditelji, koje smo škole učili, kakva je bila
naša karijera. U onoj drugoj nije ništa poznato ni izvesno, a kamoli da za to imamo nešto napismeno. Da saznamo ko smo, odakle smo i kakav je smisao
našeg postojanja, to je suština pesnikovog poziva i zanimanja. Traganje za odgovorima na ta pitanja je rukopis naše biografije. U ljudskoj istoriji,
kao i u onoj prvoj pesnikovoj biografiji, sve vrvi od velikih događaja. Ali, kao da iz te istorije sam život iščezava. U onoj nenapisanoj istoriji, u
onoj drugoj biografiji, javlja se sve ono što je sklonjeno u stranu i što je suština života. Datumi naše unutrašnje stvarnosti su oni doživljaji koji
su se po nekoj svojoj logici izdvajali i postajali motivi naše poezije. Oni mogu biti veoma uporni. Što su uporniji i stariji, to bolje za poeziju.
Oni koji se ne smiruju dok ne dođu do reči su i najvažniji. Dublji su od nas. Znaju više o nama nego mi o njima. Zato je njihov inventar naša prava i
jedina biografija. Moja baba Jeja imala je običaj da sve što nađe tutne u džep. Vremenom su joj džepovi bili krcati konaca i žice, federa i čivija,
patrljaka i krnjataka od bataljenih šušti i patrnata. Na pitanje šta će joj to, uvek je odgovarala: "Trebaće za nešto, valjaće nekome, tražićete vi
to". I zaista se događalo da joj se obrati poneko za ponešto što se nije moglo naći nigde drugde. Ne znam ni sam kada sam počeo beležiti neobične
reči, slike i sklopove što su se po nekoj svojoj logici izdvajali iz onoga što sam doživeo, čuo ili rekao. Od početka sam činio to kao nešto stidno.
Tog stida se nikad nisam oslobodio. Ponekad sam to radio krijući. Sad se više i ne krijem. Slučajni sagovornici se čude a prijatelji su već
oguglali.
Da li su i Vas možda pitali šta će vam to?
- Nisam znao odgovor, ali sam slutio da bi to za nešto moglo trebati. Nikad nisam bez olovke i papira. Ne moram ništa zapisati, ali ako nemam olovku
pri sebi, kao da nisam ceo. Alatke moraju uvek biti uredne i spremne. Kad sam naoružan, dežuram spokojno. Čini mi se da sam se osetio piscem tek kad
su reči koje sam u različitim vremenima i na raznim mestima beležio nalazile svrhu. Neretko se događalo da neka od njih bude baš ona jedina i prava
koja mi je nedostajala, a koje se nikad ne bih setio da je nisam imao već zapisanu. Te reči su se javljale pre pesama, kao njihova prethodnica. Kao da
su one o tim pesmama znale više od mene. Ukazivao bi se i smisao moje čudne navike. Kao da sam i sam junak neke priče koju piše neko drugi. Ono što
još nije utrošeno a zapisano, nešto čeka. Kada bih izgubio neku od tih ceduljica, čini mi se da bih proveo vek tragajući za tim bogatstvom. Kad bi
neko drugi našao te obucke iskićene besmislenim šiframa, ne bi mu ništa značili. Tako su i reči koje sam slučajno pričuo i zapisao postajale mala
sunca mog života.
Možete li da zamislite svoj život u nekoj drugoj ulozi, misiji?
- Često se sa omalovažavanjem spominje naknadna pamet. A druge osim naknadne pameti i nema. Dakle, ni sa naknadnom pameću, ja ne mogu da zamislim moj
život drukčije nego onakav kakav je bio i već uveliko prošao.
Kako vidite ulogu poezije u savremenom svetu, ali i ulogu poezije ovde i sada?
- Neprestano slušamo o kraju poezije i znamo da pesnici više nisu heroji kulture. To su ispravni odgovori na to pitanje, ali u te ispravne odgovore
niko ne veruje. Kada su počele ove najgore godine u poslednje dve decenije, prvo su oko spomenika pisaca postavljani džakovi da ih ne polome. Pa,
ipak, Šantić je bačen u Neretvu, Andrić u Drinu, Ćopić i Kočić su obezglavljeni u zavičaju koji su opevali i ovekovečili.
"Umreće sve umetnosti a preživeće poezija", kažu. Šta Vi mislite o tome?
- Čovek nije stvorio život, zato i ne može da ga uništi. Ono što se odnosi na život, odnosi se i na poeziju. I kao da poezija stvara nas, a ne mi nju.
I kao da sam jezik brine o nama... više nego mi o njemu.
Koju poruku nosi Vaše pesničko delo?
- Pesnička dela ne otkrivaju nego uvećavaju tajnu poezije. Poezija kao poseban oblik postojanja jezika i ne daje odgovore nego postavlja nova
pitanja.
Kažete "gde nema jezika nema ni ljudi". Ko tu koga čuva, narod svoj jezik ili jezik svoj narod?
- Sam jezik brine o nama, jer sve o čemu smo brinuli manje-više je propalo. Jezik je ostao kao jedini živi svedok svih vremena. Sve je video, sve
zapamtio i imenovao. I najveći tirani su imali problema jedino sa jezikom. NJemu nisu mogli ništa.
Kako doživljavate činjenicu da vas smatraju narodnim pesnikom?
- Niko osim naroda nije sve rekao, sve ono što je hteo i onako kako je hteo da kaže. Zato takav atribut smatram i najvećim priznanjem.
