14.12.2006.
Sahranjivanje u većini slučajeva ne prelazi granice ukusa, za razliku od kvalitenih seoskih sahrana koje realno skliznu u kič. Poneku "našu"
sahranu razlikuju, tu i tamo, raznorazni običaji - od dugih govora do pjevanja i puštanja muzike.
U Bosni i Hercegovini najpoznatija je sahrana Jove Gra`ovca. Ipak o ovoj je sahrani dosta rekao Zmaj, tako da nećemo o tome ovaj put.
Ovaj put, nevjerovatno ludu priču prenosimo sa portala http://dnevnik.co.yu
Na grobljima pod nadležnošću „Lisja“, kažu u ovom Novosadskom preduzeću, nema neobičnih sahrana. Kodeks je veoma jasan i striktan, te se ne dopušta
ništa što bi moglo da vređa osjećanja drugih. Uglavnom, jedino što dopuste je želja da pokojnika isprate tamburaši, a i tada se takve sahrane stave u
kasnije termine, kako ne bi smetale ostalima.
Orkestrima obično traže, rekao je za „Dnevnik“ jedan od iskusnih tamburaša, ili samo dva-tri instrumentala ili da sanduk prate do rake. Najčešće
sviraju samo instrumentale, ali se desi da traže i pesme koje je pokojnik voleo.
- Jednom su nam u Kamenici tražili da otpevamo „Tiho noći“ i „Kućerak u Sremu“, ali retko kad je pokojnik prethodno tražio konkretne pesme. To obično
osmisli rodbina ili kada se sahranjuje neko od muzičara, pa prisustvo tamburaša-kolega bude logična stvar - objasnio je „Dnevnikov“ sagovornik koji je
želeo da ostane anoniman zbog, kako je rekao, delikatnosti teme.
Razni ljudi, razne ćudi
Rodbina pokojnika je ta koja osmišljava kako će sahrana izgledati. Katić je naveo da rodbina ume da traži da sanduk pre sahrane donesu u crkvu ili da
obiđu ceo krug oko sela i stanu na svim mestima koje je pokojnik voleo, na primer, ispred prodavnice gde je pio pivo.
- Nema toga čega se narod neće dosetiti. U Ledincima je čovek pre deset godina napravio sebi spomenik i uklesao datum smrti koji pada negde, čini mi
se, 2008. godine. Pošto se sa decom i rodbinom ne slaže najbolje, uplašio se da mu niko neće dići spomenik, pa je to sebi za života učinio - naveo je
kao primer ljudskog shvatanja smrti i sahrana Katić i dodao da zna za običaj u jednom delu Srema da rodbina napravi spisak sa velikim brojem stajanja
na kojem sveštenik čita poslednje rodbinsk e i komšijske pozdrave, što je, napominje, mimo crkvenih učenja.
Najbolji svedoci ponekad i neprimerenih običaja jesu seoski sveštenici. Oni često kažu da tamo gde nema vere, mesto zauzima sujeverje. Crkveno učenje
zbog kompromisa uvažava stare običaje, ali ako se ne kose sa crkvom.
Sveštenik Blagoje Katić, paroh ledinački, pričao je za „Dnevnik“ o iskustvima u vezi sa običajima sahranjivanja. Kada je tek stigao u ledinačku
parohiju, jedno od prvih pitanja koje mu je čovek postavio pri ugovaranju sahrane jeste da li da kolje ovna ili ovcu. Narodu je bitnija, kaže, daća od
same sahrane i ona u ovom mentalitetu zauzima centralno mesto.
Daća, takođe, neretko preraste i u parodiju, ljudi zapevaju, dohvate se rakije...
- Bio sam prisutan na jednoj sahrani u selu Maskare u istočnoj Srbiji, i samo sam se pitao gde mi to živimo, jer je to izgledalo kao u 15. veku.
Izneli su pokojnika, stavili ga na dve stolice, preskakali, prskali vodom i svašta, da bi vrhunac bio kada su uzeli pletaću iglu i proboli ga u stomak
i u petu. Kada sam pitao što to rade, rekli su da se ne povampiri - ispričao je Katić.
