04.12.2006.
Ekskluzivne ružičaste sobe u zadnjim dijelovima javnih klubova u kojima se djevojke bez gaćica šetaju po podu od ogledala a mušterije biraju žensko
društvo iz kataloga ili kabina za porno predahe, samo je mali dio scena koje su zabilježene na fotografijama DŽoane Sinkler objedinjenim u knjizi
„Pink Box”.
Ona je prva uspjela da uvede javnost iza strogo čuvanih gvozdenih vrata samo Japancima dostupnih klubova koji su dio seks-industrije što
godišnje donosi 80 milijardi dolara.
Priredila: S. Milanović, Dnevnik Online
Šta znači naslov knjige „Ružičasta kutija”?
- U Japanu je reč ružičasto eufemizam za seks industriju, kao što je u Americi “red light district” (oblast crvenog svetla). Ružičasta kutija je naziv
privatne plesne dvorane koja se nalazi u zadnjem delu čuvenog „Osaka” kluba. Tu sam uslikala dve devojke okupane ružičastim svetlom. Fotka je bila
toliko lepa da sam shvatila da je to savršen naslov za knjigu.
Zašto vas je privukla baš seks industrija Japana?
- To je druga najveća industrija u Japanu, samo automobili donose više novca od seksa. To je toliko veliki deo njihove moderne kulture, da ne može da
se ignoriše. Pre deset godina radila sam kao učiteljica engleskog jezika u Tokiju. Često sam slušala priče o ovim klubovima, pa sam zamolila jednu
prijateljicu da me odvede u Kabučiko, najveće stecište ove vrste zabave.
Bila sam potpuno šokirana. Naišla sam na klubove u obliku vozova, prepune polunagih žena raspoloženih za brzi seks, zatim na lažne bolnice u kojima
mušterije-pacijente obrađuju sestre bez gaćica, kao i na prostoriju za seksualno uznemiravanje, gde šefovi mogu da cepaju odeću sa svojih sekretarica.
Vratila sam se u Kaliforniju, ali nikada nisam zaboravila prizore iz te večeri.
Japan je poznat kao sredina zatvorena za strance, a ti klubovi već godinama odolevaju novinarima. Kako ste uspeli da zavirite u zabranjena
područja Japana, i to s fotoaparatom?
- Kad sam stigla tamo imala sam samo jedan broj telefona i fotoaparat. LJudi me često pitaju koliko sam platila da bih ušla u te prostorije, ali
činjenica je da ne postoji suma koja bi mi omogućila pristup. Ova mesta donose milione dolara godišnje i ne isplati im se da rizikuju. Uostalom,
prilično poštuju privatnost žena koje tamo rade. To me je iznenadilo, ali njima je zaista važno da su te žene zadovoljne.
Šta japansku seksualnu industriju čini sveprisutnom?
- Gotovo 400 stotine godine duga tradicija, nedostatak hrišćanske filozofije, potreba za opuštanjem u napetom društvu, akcenat na mušterije i zakoni
koji su toliko komplikovani da je ova industrija gotovo legalna.
Možete li da nam dočarate šta se ustvari događa unutra?
- Prvo dobijete meni sa cenama i vrstama usluge, koji je veoma detaljan, tako da nema zabune oko ponude i granica. Recimo, možete da se kupate u
zelenom gelu sa nekoliko devojaka koje vas na kraju zadovolje, potom da pišete mastilom po golim devojkama koje posle legnu na papir da bi vam
ostavile otisak onoga što ste napisali za uspomenu. Zanimljiva je i usluga cepanja gaćica. Mušterija sama odabere model i boju gaćica koje će nositi
njegova izabranica, a za dvadeset dolara može da ih pocepa s nje i ponese kući kao suvenir.
Pa kako ste otvorili vrata ovih mesta?
- Otpevala sam dosta karaoka sa veoma neprijatnim tipovima. Žurila sam da završim knjigu jer me je muž čekao u Kaliforniji, pa sam naučila njihov
sleng i potrudila se da upoznam što više ljudi iz posla. Upoznala sam menadžere, mušterije, prostitutke i njihove promotere. U Japanu je to ozbiljan
biznis, oni troše jako mnogo novca na reklame u časopisima koji su svojevrsni vodiči kroz ponudu seks industrije. Takođe, svi imaju svoje sajtove gde
možete nabaviti kupone i pamflete.
Zato stalno govorim da je to knjiga o mejnstrim kulturi. Mi mislimo da se radi o andergraund kulturi samo zato što strancima nije dozvoljen pristup,
pa nemamo uvid u pravo stanje stvari. Umesto da posle posla gledaju TV, Japanci odu u neki od ovih klubova da se opuste u igri sa lepim devojkama.
Recimo, potpuno je normalno da biznismeni dovode svoje klijente da proslave posao. Postoje čitavi lanci korporacijskih klubova.
Da li ste sami išli u te klubove?
- Obično sam išla sa mušterijama ili zaposlenim devojkama. Nosila sam odelo, vizit kartu i poklone iz Amerike. U Japanu je veoma važno da vas
predstavi neko domaći, posebno ako niste Japanac, jer većina klubova ne dozvoljava pristup strancima, čak ni ako znaju Japanski.
Zašto?
- Zato što oni ne razumeju pravila, plaše japanske mušterije, previše se žale, ne mogu da komuniciraju sa ženama što je veoma bitno kada nešto ne
štima, a postoji i opasnost da su zaraženi sidom.
Da li vam je to što ste žena pomoglo ili odmoglo?
- Počeću od loših strana: da sam muško više bi me poštovali kao fotografa i mogla bih da prođem kao mušterija. Kao žena, strankinja i fotograf
ispunjavam sve razloge zbog kojih vas izbacivači ne puštaju u klub. To je bila nepremostiva barijera. Imala sam sreće što su me časopisi
specijalizovani za noćni život angažovali da radim za njih. Bilo im je zanimljivo što sam žena, pa su za mene kreirali rubriku „Kroz njene plave oči”.
Znači ti klubovi su legalni?
- To je siva zona. Većina radi ilegalno jer nema dozvolu. Ali niko ih ne dira dokle god se klone pružanja seksualnih usluga. Tako da većina ovih
klubova nudi apsolutno sve što možete da zamislite sem seksa. Tako da je ova industrija na neki način čista, što je još jedan od japanskih
paradoksa.
Zašto su toliko popularni kostimi i sobe fantazije?
- U Japanu je rasprostranjena upotreba školskih i kompanijskih uniformi. Na osnovu nečije garderobe možete oceniti njihov društveni status. Ovi
klubovi dozvoljavaju ljudima da prekrše ta pravila i barijere. Učenice i sekretarice su zabranjeno voće koje može da se proba samo u ovim klubovima.
Iste teme se mogu videti u veoma popularnim erotskim stripovima i crtanim filmovima.
Ko su žene koje rade tamo?
- Uglavnom su to Japanke, neke su siromašne, ali ima i obrazovanih žena iz srednje klase. Postoje mesta gde rade žene iz Kine, Koreje, Filipina koje
je mafija silom dovela, ali nisam se time bavila. Mnogi su mi govorili da sam površna i da bi trebalo da zađem dublje u problem i pronađem tužne priče
tih žena, ali većina njih je tamo po sopstvenoj želji i veoma su osvešćene. Jedna mi je rekla: „Nikada ne bih imala seks za jedno veče jer mislim da
bi to neko trebalo da mi plati”. Takve izjave bi me bacile na razmišljanje.
Koliko one zarađuju?
- Oko 140.000 dolara godišnje. One sve imaju osnovnu platu i razne bonuse. Recimo, ako imaju stalnog klijenta dobijaju za svaki susret bonus od 25
dolara, jer one obezbeđuju redovnu mušteriju.
Da li njihovi roditelji znaju čime se bave?
- To je lako sakriti jer mnogi klubovi imaju „alibi servis”. Recimo, devojke kažu da rade u kafiću ili kozmetičkom salonu koji se zove „Deni” i daju
im broj telefona na kome se javlja žena koja kaže da su dobili upravo to mesto i još im prebaci vezu do njihove ćerke ili žene. Klubovi se zaista
trude da im izađu u susret jer je veoma teško naći dobre radnice, a ima dosta ovakvih objekata. Uostalom, njima je zabranjeno da piju ili da se
drogiraju, a moraju da znaju i književni jezik ako komuniciraju s mušterijama. Ne zaboravite, u Japanu je 99 odsto stanovništva pismeno i mnoge od tih
žena imaju fakultetsku diplomu.
Kako ste doživeli klubove s pedofilskim fantazijama?
- Morala sam da ostavim po strani svoja osećanja jer je fantazija odnosa s učenicama najrasprostranjenija u Japanu. To je veoma kompleksna tema. Nisu
me toliko uznemirile te fantazije i žene koje glume devojčice, koliko filmovi koji su se prodavali, a u kojima muškarci glume roditelje tih devojčica.
To me je najviše uznemirilo.
Da li ste bili u nekoj opasnoj situaciji?
- Pokušala sam da slikam jedan klub tako što sam ubacila kameru u torbu, sočivo je samo malo virelo, a u drugoj ruci sam nosila taster kojim sam
okidala snimke. Punih sat vremena sam slikala i baš kada sam krenula kući uhvatila su me dva izbacivača i odvela u sobu za ispitivanje. Uništili su
film, pretili su mi i vikali, ali sam se nekako izvukla.
Posle sam shvatila da će uskoro svi ljudi iz tih krugova čuti za mene jer sam veoma prepoznatljiva u toj sredini zbog bele puti i plave kose. Odmah
sam napisala pismo izvinjenja vlasniku tog kluba i ubrzo sam od gerilca postala neko ko snima dokumentarne fotografije. Tada sam shvatila da je u
Japanu najvažnije zatražiti dozvolu, to je ključna stvar. Uostalom nisam se bavila mafijom i pozadinom industrije, slikala sam samo njenu
spoljašnost.
Kakva je veza između mafije i seks industrije?
- Većinu klubova drže jakuze, tako da ako pravite neke probleme, ili naudite nekoj od devojaka, imaćete posla s nekim od pripadnika bande.
