Banja Luka Online - 7 i po, film i kritika

U potrazi za nekom naznakom koja bi me natjerala da ponovo, nakon nekoliko trećerazrednih filmova domaće produkcije, počnem vjerovati našoj komediji, uđem u sale banjalučkog kina, naišao sam na stručno opisan, i pomalo dosadan tekst o filmu "7 i po". Pitate se zašto sam postavio ovaj tekst ako je dosadan? Pa ima puno tih stručnih i čudnih riječi, što vas podsvjesno tjera na pomisao da se ovdje ne radi uvijek i samo o gubljenju vremena.

Piše: Aleksandar D. Kostić‚ Filmska kritika

Iako naslovom i unapred zacrtanim, formalnim narativnim ograničenjima automatski priziva u sećanje široku paletu uzora u rasponu od Felinija do Finčera s jedne, ali i od Bokača do Kišlovskog na drugoj strani, debitantski rediteljski poduhvat Miroslava Momčilovića ''Sedam i po'' je ipak film koji sve svoje vrline i mane duguje vlastitoj originalnosti. Jer, upustivši se u prvu rediteljsku avanturu, ovaj već poznati scenarista (''Kad porastem biću Kengur'', 2004) se možda pomalo marketinški poigravao baštinom pomenutih velikana, dok je u suštini zamislio i izveo svoje ostvarenje ostajući kruto i do grla zakopčan u isti onaj autorski kaput koji smo upoznali u pomenutom bioskopskom hitu Raše Andrića.

Doduše, kada se u bespotrebnom podnaslovu na špici Momčilovićevog aktuelnog dela ispiše ''film o sedam smrtnih grehova'', gledalac može na trenutak zaista biti zatečen tim kanonskim udaljavanjem od svakidašnje jednostavnosti ''Kengura'', no svaka eventualna zbunjenost biva ekspresno izbrisana prepoznatljivom kolokvijalnošću prvih minuta priče koja otvara ovaj omnibus. Kao u nekakvom komplikovanom i pretencioznom školskom zadatku, Momčilović je - u stvari - odlučio da svojim filmom proveri validnost sedam pradavno definisanih hrišćanskih grehova u raljama modernog sveta, ili - preciznije - da to obavi sa ovdašnjih margina dotične civilizacije. I, baš kako i biva sa svim tako pipavim vežbama, a i sa narativnim celinama hotimično rasparčanim u epizode i fragmente, ''Sedam i po'' satkan je od idejnih, poetskih, stilskih i zanatskih uspona i padova, mada mu ta neuravnoteženost ipak nikada ne oduzima imanentni šarm proistekao iz Momčilovićevih priča o običnom, velegradskom komšiluku.

Rečito potkrepljući teoriju o fatalnom odsustvu distance kod scenarista koji sami režiraju vlastite tekstove, Momčilović je - sigurno i mimo svoje volje - jedini ozbiljni krivac što u filmu ''Sedam i po'' pored impresivno ubojitih celina (''Srebroljublje'' i ''Očajanje u lenjosti'') postoje i one koje se zadovoljavaju pukom anegdotalnošću (''Gnev'', ''Gordost'' i ''Neumerenost u jelu i piću'') ili tobožnjom otvorenom nedorečenošću (''Razvrat'' i ''Zavist''). Ispravno rešen da nikada i nikako ne zapadne u arbitriranje i moralisanje, a povremeno očigledno nemoćan da odabrane pripovesti dovede do željene idejne ili poetske poente, Momčilović je u filmu ''Sedam i po'' osvojio izdašnu pomoć kompletnog glumačkog tima koji sa neverovatnom predanošću i žarom tumači njegove soliterske vinjete, fino obojene sočnim žargonskim jezikom, povremenim duhovitim obrtima i slojevitim likovima kojima je svaka sudbina tesna.

Međutim, umesto da veruje u neposrednost i autentičnost malih svetova koje toliko vešto kreira, Momčilović je svoj film unapred opteretio propozicijama koje mu po svemu sudeći i nisu bile neophodne, usled čega je ne samo bio primoran da gotovo nateže količinu raspoloživog narativnog materijala, nego i da poseže za nesigurnim i proizvoljnim zanatskim rešenjima koja su razotkrila njegovu polovičnu rediteljsku kompetentost. Zato ''Sedam i po'' prozvodi otprilike takve utiske i u gledalištu - čas ga ushićujući pasažima dostojnim perjanica naše scenaristike (Kozomora, Mihić, Kovačević), čas ga razočaravajući nesposobnošću da započeti skeč ili vic prevede u neku višu i potentniju sferu misli i duha.

Uprkos neizbežnim primedbama, Momčilovićevo ostvarenje zajedno sa nekoliko nedelja ranije prikazanim Novkovićevevim ''Sutra ujutro'' nesumnjivo i vrlo otresito potvrđuje već najavljenu promenu klime u srpskoj kinematografiji, optimistički predvodeći talas autora koji se - pre svega zahvaljujući tehnološkim pojednostavljenjima samog procesa produkcije - ne libe da sa tankim budžetima, svedenim ekipama i uz puno podrazumevajućih rizika uđu u realizaciju sopstvenih zamisli. Razume se, ova strategija ne može i neće uvek dovoditi do antologijskih rezultata, ali će izvesno uneti puno neophodne sveže krvi u domaću filmsku proizvodnju koja predugo obigrava oko jaza razjapljenog između njenih nabujalih želja i predvidljivo skromnih materijalnih mogućnosti.

(''Sedam i po''; SCG, 2006; proizvodnja: Bunker; scenarista i reditelj: Miroslav Momčilović; igraju: Branislav Trifunović, Nikola Vujović, Miloš Timotijević, Marija Karan, Marko Vasović, Nenad Jezdić, Nataša Marković, Goran Sultanović, Branko Vidaković, Boris Komnenić, Gordan Kičić, Ljubinka Klarić, Milan Gutović, Nikola Đuričko, Boris Milivojević, Dubravko Jovanović, Mira Stupica, Srđan Miletić, Miša Samolov, Mladen Nelević, Milica Mihajlović i drugi; distributer: Tak)

Ukratko, ljudi film je uredan. Pogledajte ga...