25.10.2005.
I prva, i druga, i treća Jugoslavija imala je svoje podzemlje. U prvoj se ono nalazilo po šumama i gorama, jer su tadašnji hajduci bili odmetnici od
običnog sveta. Težak seljački život, ratne strahote, uobičajena državna nepravda, želja za boljim životom po svaku cenu bili su razlozi zbog kojih se
u Kraljevini Jugoslaviji izrodilo čitavo pleme razbojnika i drumskih otimača. Ove bande predvodili su legendarni Čaruga, Gorski car i Ubica dečijeg
lica, kako je puk nazivao svoje hajduke. A tepao im je “gorski tići”.
Snažna jugoslovenska policija i žandarmerija uspevali su, međutim, da se dobro nose sa ovim hajducima, pa je većina njih završila na vešalima i u
legendama. Izbijanje Drugog svetskog rata preseklo je kontinuitet kriminala u Jugoslaviji i načinilo da ga posle 1945. godine posmatramo u sasvim
drugacijem, gradskom svetlu.
Poratno jugoslovensko podzemlje se radalo pedeset godina iz beogradske materice. Žitelji tog prizemnog i suvorog sveta bili su, uglavnom, mladići
prepušteni sebi, koji su ponikli u Beogradu ili su kroz njega samo projurili. Zajedničko svima njima je bilo da žive na ivici ili ispod zakona, ne bi
li opstajali na balkanskoj i evropskoj vetrometini. U potrazi za avanturom, ali i za životom, gazili su putevima koji su ih vodili od kuće u beli
svet, a potom vraćali ovamo. Neki su Beograd napuštali kao dobrovoljci, neki kao begunci, pojedini kao izgnanici, sa pravim ili lažnim pasošima,
najcešće i bez njih. Većina njih uspela je da osvoji i zaprepasti uplašenu Evropu. Vraćali su se ponekad kući kao junaci dana, kao zarobLjenici
medunarodnih cuvara reda, ali i kao našminkani leševi.
Taj proces je imao svoju ne samo socijalnu već i političku notu. Kao što je Zapad pruzao utočiste jugoslovenskim političkim emigrantima, tako je
primao i ove iz podzemlja. Njihovo prvo sklonište je bio Pariz, zatim Milano i Frankfurt, pa Bec, Amsterdam, Štokholm, a danas su to Moskva, Atina,
Budimpešta, London. Sve do sredine osamdesetih, kada je Jugoslavija odigrala svoju poslednju ulogu Trojanskog konja u hladnoratovskom filmu, Evropa je
trpela nase delinkvente. A onda, kada su na Starom kontinentu shvatili da se SFRJ raspada i da od nje više nema vajde, preko noći je odlučila da ih
vrati u otadžbinu. Tada je u Frankfurtu beogradski momak Goran Vuković, uz saglasnost nemačke policije, ubio Ljubu Magasa, legendarnog kuma svih
jugoslovenskih kumova u Evropi.
Od tog trenutka istorija jugoslovenskog podzemlja se deli na vreme "pre i posle Ljube Zemunca". U prestonicu su pristigli profesionalni otimači
tuđeg blaga, reketaši, batinaši i revolveraši, dileri, pa i likvidatori, koji su se udomili kao velike patriote i novi narodni heroji kod svojih
političkih patrona. Tako je povratkom familije tvrdih momaka i Beograd napokon dobio svoje podzemlje. Najsurovije na svetu, jer je njegov
prepoznatljiv znak bila nenajavljena smrt.
Zajedno pored njih rasle su neke nove ubice i raibojnici, ali i njihove žrtve. U trećoj Jugoslaviji, bitke za srpstvo porodile su i junake kojis u
pokušali patriotizam da unovče po svaku cenu. Mnogi od njih, kako su ratovi u Hrvatskoj, Bosni i na Kosmetu prestajali, nastavljali da se bore i ginu
u gradskim bitkama za tuđe blago. Likvidacije su postale ne samo beogradska već i provinsijska svakodnevnica. Uvek posle te najavljivane smrti javnost
se pitala ko je sledeći. Željko Ražnatovic je jednom prilikom na pitanje da li je on na redu posle likvidacije generala Radovana Stojičića Badže,
odgovorio: - Baš me briga!
Izvor: lopušina.com
