11.07.2006.

U Manilu smo stigli u vreme izbora. Sa oljuštenih i trošnih fasada smeše nam se predsednički kandidati. Posebno se osmehivala Glorija Magapagalo Arojo, sredovečna žena nežnih crta za koju nam je vozač Dijego sa sigurnošću tvrdio da će glatko pobediti svoje protivnike i postati predsednica Filipina (kasnije smo saznali da nije bilo glatko, ali je pobedila!).



Prolazimo pored spomenika sa figurom Nino Akino – opozicionog lidera u vreme Markosove diktature – prikazan je u trenutku svoje smrti. Zbog otvorenog neslaganja sa tadašnjom politikom, Akino, miljenik naroda, napušta zemlju i odlazi u Ameriku. Tek kad je Markosu istekao mandat odlučio je da se vrati kući. Izašao je iz aviona u pratnji dva vojnika, ubijen je istog časa kad je stao na aerodromsku pistu (tajna njegove smrti do danas je ostala nerazjašnjena). Povodom tog događaja u Manili dolazi do nemira i sukoba između vojske i naroda. Da bi ih smirio, a ubeđen u svoju pobedu, Fernando Markos (1986 godine) raspisuje vanredne izbore na kojima ubedljivo pobeđuje Korason Akino – supruga poginulog Nina.
Dakle, poodavno smo prešli prugu i već uveliko jezdimo širokom asfaltnom trakom Ajala - centralne ulice koja nas direktno vodi u Makati.
Baš kao ptičije gnezdo, pred nama se ukaza grupa oblakodera istoimene poslovne četvrti Manile. Do ‘70-tih godina na ovom mestu su se prostirala - pirinčana polja.
“Danas je to naš Hogkong!”, kažu ponosno Pinoji za svoj “daun-taun”. sa ponosom gledajući “Šangrila” hotel, velelepnu zgradu “Er Fransa” i palatu banke sa 48 spratova. Ulazimo u Paseo de Roxas – čuveni manilski šoping centar sa bezbroj kafea, restorana, majušnih betonskih platoa sa “živom” muzikom i svim obeležjima savremene tehnologije. Saznajemo da samo u Makatiju živi – dva miliona ljudi! Ovo, drugo lice grada jedva uspevam da povežem sa starom četvrti Manile, ili trećim, bogataškim - u koje upravo ulazimo …



Tekst piše Mila Starčević, srpskadijaspora.info

Prvi put zapažam da imućni Filipinci, pored velelepnih palata skrivenih parkovskim zelenilom, poseduju i – sopstvene ulice! Široke su i asfaltirane, imaju rampu i znak “stop”,ništa se ne vidi iza visokog zida ili raskošne “čipkaste” kapije. Pored raznih klubova, stanovnici zelenog brežuljka imaju i sopstvene crkve. Jednostavne i okrečene u jarke boje, izgledaju kao ukrasi. Na beskrajnoj i besprekorno uređenoj travnatoj čistini sa koje pogled stremi ka nebu i moru, protežu se tereni za golf i polo - iza njih, uzdižu se ekstra-moderni hoteli dostupni samo svetskoj eliti ( najčešće su to Amerikanci koji već godinama ulažu kapital u svoju nekadašnju koloniju).



Vraćamo se obalom. U uvali Manila-zaliva je i neobična palata Kokos-palme nazvana po drvetu od kojeg je sagrađena. Ukrašena sedefom, kamenim mozaikom i rezbarenim drvetom, baš kao kakav dvorac, blješti i svetluca na tropskom suncu.
Suvereni drumski vladari
Ono što objedinjuje grad, njegova raznovrsna lica i sve četvrti, a što Manilu čini jedinstvenom u svetu je - džipni - glavno prevozno sredstvo ove egzotične prestonice!
Već smo napomenuli da su Filipini pola veka bili američka kolonija. Godine1946 ( po završetku II-og Svetskog rata) povukli su se. Prvobitna namera im je bila da sa sobom vrate i svu vojnu opremu među kojom su bili i “džipovi”. Međutim, kada su shvatili da će ih transport koštati više nego vrednost vozila – odlučili su da ih ostave. Filipinci su ih uzeli i preradili u svom, Pinoja stilu! Pošto su ih presekli na pola i – produžili, ogulili su postojeću farbu i izglancali metal. Sa novim, jarkim bojama daju im sopstveni kolorit. Sjajni i blistavi, najčešće od pocinkovanog lima i isključivo ručne izrade - “napirlitani” i ukrašeni sa bezbroj figura, paradirali su sumornim ulicama i za bagatelnu cenu prevozili sunarodnike. Kasnije, kao korisnici ovog originalnog vozila, pojavljuju se stranci i turisti. Danas džipni suvereno vlada drumovima Manile opslužujući i daleku periferiju. Gde god da ga ugledate dovoljno je samo podići ruku i on će se zaustaviti. Umesto zadnjih vrata postoji samo debeli lanac, kad se smeste pod niski krov, putnicima se vide samo kolena - po njima je vozilo i dobilo ime (“ni” znači koleno).



Vozač je “mačo-men”. Veoma često će najlepšu putnicu staviti pored sebe! Vožnja je u svakom slučaju doživljaj i u njoj učestvuju svi putnici. Često toliko pun da jedni drugima sede u krilu, zabavljaju se, pričaju sa vozačem, bodre ga, navijaju i pljeskaju po ramenu kad uspešno pretekne neki od automobila fabričke izrade. Haubu svog vozila vlasnik ukrašava figurama konja. Kroz broj konja “mačo” pokazuje jačinu motora ( ujedno i broj svojih dragana)! Cena jednog vozila je oko 35000 pezosa. Ukoliko ima, Filipinac kupi dva džipnija i iznajmi ih po ceni od 450 pezosa dnevno. Sve ostalo je “čista” zarada vozača-iznajmljivača!
Poslednje manilske večeri, kada je tanka prevlaka horizonta gorela od skrivenog sunca, a mi žurili da se što pre vratimo u hotel – zaustavili smo džipni; i mada je bio potpuno prazan, vremešni vozač nas je pozvao da sednemo napred. “Amerikano!”, uzviknuo je gledajući nas zadovoljno. Naša objašnjenja nisu urodila plodom – uveren da smo baš nas dvoje ti, na koje je mislio, crnoputi Pinoj nas je dovezao do samog ulaza.



Operacije bez krvi…
Na čistini negovanog travnjaka uveliko su igrale krhke devojke. Filipinska muzika je ritmična i milozvučna. Folklor je specifičan i prepoznatljiv posebno po “itik-itik” - igri sa bambusom . Dok po taktu muzike igrači čučeći šire i skupljaju tanke oblice, bosonoge Filipinke uskaču u međuprostor vešto izbegavajući da upadnu u zamku.Veoma lepe, sa sjajnim crnim očima i dugačkom gustom kosom, pogledima izlažu svoja vitka tela mrkog, glatkog tena. Sa mnogo šarma, čak pomalo stidljivo, dođu po nekog od gostiju i odvedu ga na podijum. Tako su našem saputniku Milu Prijoviću, odmah stavile perjanicu preko lica – no, robusni Pančevac se snašao - njišući se u mestu, ravnotežu je održavao tako što se rukama “oslanjao” na njihov golišavi stuk…
Savremena medicina ne priznaje filipinski način lečenja i naziva ga alternativnim. Uprkos tome iz celog sveta u ovu zemlju svakodnevno pristiže veliki broj bolesnih u potrazi za izlečenjem. Posle kratkotrajnog tretmana (operacije prstima bez reza), pacijenti ustaju i u izvanrednom psiho-fizičkom stanju, vraćaju se u svoju zemlju. Čim dođu kući odmah naprave kontrolni snimak i odnesu ga svom lekaru koji u čudu i neverici konstatuje da od postojećeg tumora – nema ni traga!
Iz puke turističke radoznalosti, poslednjeg dana našeg boravka u Manili, pokušali smo da dođemo do jednog od tih čuvenih filipinskih nadrilekara. Bilo je bezuspešno! Neprestano proganjani od vlasti, alternativci se kriju i svoja pribežište nalaze visoko u brdima.
Dakle, posrednik našeg posrednika (pomoćnica recepcionera u noćnoj smeni), lepuškasta i energična Lolo, zakazala nam je susret u određeno vreme i na određenom mestu. Nažalost, “veza” je pobegla pre nego što smo se pojavili. Pomalo uvređena nečasnim gestom svog iscelitelja, Lolo ga je pravdala time što su mu vlasti za petama – a njoj lično – taj isti “doktor” je prstom izvadio polip iz nosa!
” To nije ništa! Mojoj majci je odstranio tumor iz stomaka – i to bez kapi krvi! Ne gubite nadu, imaćemo više sreće kad ponovo dođete na Filipine…”