10.05.2006.

Vrli posjetioci ovih banjalučkih stranica vjerovatno nisu ni sanjali da će se vrijedne ruke naših objavljivača dosjetiti i citatu iz magazina koji je odavno poznat kao onaj koji nije urban. Pogađate radi se o magazinu Svet. Međutim kako ovaj svijet nije ni crn a ni bijel nego po svemu sudeći u nijansama, usudio sam se prekopirati tekst koji nalazim da je fascinantan. Ili bolje rečeno neobičan. Riječ je o crnogorskim crncima, nekadašnjim robovima sa galija koji već nekoliko vijekova žive u Crnoj Gori. Tačnije u Ulcinju.

Priču donosi kako već pomenusmo Svet

Mario Šurla, crnogorski Afrikanac, sin legendarnog ulcinjskog fotografa Riza nasledio je očev zanat, a u svom gradu je poznat i kao strastan ribolovac i veliki boem.

MAJKA MI JE CRNOGORKA, ŽENA SRBIJANKA, A ZET ALBANAC. Mi crnci - Ulcinjani smo ti pravi polutani!

Tamnoputog gorostasa Marija Šurlu zatekli smo na maloj plaži u Ulcinju kako sa sestrićem Rešitom Kastratijem sadi palme i banane ulepšavajući prostor ispred svoje fotografske radnje koja ovih dana dobija novo ruho.
Mario je sin legendarnog fotografa, pokojnog Riza koga je znao čitav Ulcinj, ali i Crna Gora.

"Naši preci su u Crnu Goru došli još pre 400 godina kao robovi iz Afrike. Iz koje države smo doplovili, i zašto smo se baš ovde zaustavili, ne bih mogao da ti kažem, jer ne znam. To nije znao ni moj pokojni otac, isto kao što nije imao pojma odakle nam prezime Šurla. Uzeo ga neko od pra-pra-prađedova, da bi se lakše pamtilo i izgovaralo. A tokom tih nekoliko stoleća, Šurle su se, kao i ostali njihovi zemljaci, afrički Crnogorci, ženile ovdašnjim ženama. Moja majka Nada je, recimo, rodom iz Račića, generacijama unazad smo se mešali, pa mi, potomci, dođemo nešto kao polutani", priča četrdesettrogodišnji Mario, ne prekidajući kopanje.

Porodični zanat je preuzeo od oca Riza, a uz to je strastveni ribolovac i sportista. Ulcinjani kažu da je veoma marljiv, veliki radnik, ali da najviše voli druženje, prijatelje i kafanu.
Priča se da porodica Šurla ima rasadnik "italijanskih" mini-banana, negde na nekom ranču van Ulcinja, ali Mario uz osmeh vrti glavom, kaže da je to samo šala i dodaje: "E baš ste došli u pravo vreme, sadimo bananu ispred radnje. Imate ekskluzivno pravo da slikate".

Jeste li bili nekad u starom zavičaju?

Nisam nikada bio u Africi. U koju zemlju da putujem kad ne znam odakle sam?! U Ulcinju nam je odlično, to je naš kraj, naš zavičaj.

Koliko crnačkih porodica ima u Ulcinju?

Sada tu žive četiri porodice. Svi smo slični i dobro se slažemo.

Vaš pokojni otac nije bio samo fotograf. Kažu da je imao vrlo interesantnu biografiju.

Moj Rizo je prvo bio konobar u Dubrovniku i Beogradu, pa je onda izučio fotografski zanat. Postao je dobar fotograf još pre onog prošlog rata. Borio se na Sremskom frontu, posle je trenirao boks, takmičio se za mnoge klubove u Srbiji. Imao je, onako visok i jak, odlične predispozicije za taj sport. A onda je to napustio i posvetio se fotografskom zanatu. Svoju prvu radnju otvorio je 1958. godine, posle je uzeo još jedan lokal, ali ga je deset godina kasnije zatvorio i sve preselio u ovaj lokal na plaži. Tu smo preko trideset godina, ovde sam odrastao, otac me od malih nogu upućivao u posao. Moj Rizo je bio jako omiljen u narodu, svi su ga u Ulcinju znali i poštovali.

Sada ste ga vi nasledili.

Od nas troje dece, meni je fotografski zanat najviše prirastao srcu. Moj mlađi brat, sada pokojni, umro je siromah od infarkta, nije bio naročito zainteresovan za očevu radnju. Sestra, opet, kao svako žensko, posvećena je kući. Udata je za Albanca, a njihov sin Rešit pomaže mi u radnji. Biće od njega dobar majstor.

A vaša deca? Odakle vam je žena?

Ona je iz Beograda, Srbijanka. Bila je ovde na letovanju, zaljubila se u mene i ostala. Imamo dvoje dece, ćerku od 15 i sina od 10 godina. Ne znam još na koju će stranu, voleo bih da se bar jedno od njih uključi u posao.

Kažu da ste strastan ribolovac.

Mnogo volim da ribarim, to me opušta. Ulov prodam, pa se od tog novca proveselim s društvom u kafani.

Nekad ste važili za veliki sportski talenat?

Nisam siguran da sam bio nešto ekstra darovit. Igrao sam košarku za ekipu "Budućnosti", u tadašnjem Titogradu. Visok sam 198 centimetara, jake sam konstitucije, na oca. Rekao bih da sam bio solidan igrač.

Vidim, renovirate radnju?

Da, moramo je malo ulepšati, osavremeniti. Sadimo palme i banane ispred ulaza, da bude još lepše. Dođite nam i sledeće godine da vidite kako će tek tada biti! Fantazija!