16.03.2006.

Ustreptao - što se dešava nakon svakog momenta u ekipi popularno nazvanog "obnavljanje tehnike", odlučio sam naručiti ćevape. Da se pošteno proslavi. Na nekom promotivnom letku pronađoh neobičnu roštiljnicu sa još neobičnijim imenom "Čaruga". Pohvaliću ćevape, ali opet to nije ono o čemu bih pisao.

Elem, (što bi kazala naša prijateljica Lana) to me je i zainteresovalo da istražim i naučim nešto o Jovi Stanisavljeviću, Srpskom Robinu Hudi, Nikoli Drezgiću, Miletu Bariću ili bolje a i jednim imenom rečeno Čarugi. Neobično ali tog interesantnog lika tjera slična postsmrtna sudbina kao i Nikolu Teslu. Što možda dokazuje i tijesnu povezanost među Balkanezima. Srbin ili Hrvat... eh bilo je to mnogo prije ratova..

Na slici Ivo Grgurević u filmu "Čaruga" ili kako su ga mnogi zvali posljednji Jugoslovenski film.

Evo šta o njemu kaže jedan od meni omiljenih pisaca Marko Lopušina

Jovo Stanisavljević je bio Srbin iz Hrvatske, levičar po opredeljenju, a avanturista u duši i čovek sa četiri lica: razbojnik, pobunjenik, vojni liferant, gospodin. Ušao je u narodne priče i pesme – sam. Njegova životna putanja je blatnjava, krvava, uzbudljiva, romantična, opštenarodna. Bio je klasični izdanak svog vremena, u kome je carevala anarhija. Ubijao je i ubili su ga. Ostao je da živi u pričama, pesmama, knjigama, a i na filmu. Zvali su ga i "Gorski tić" i "Slavonski Robin Hud", ali za sve je bio i ostao uglavnom Čaruga. Kada se u zoru 27. februara 1925. suočio sa krvnikom pred vešalima Kraljevskog sudbenog stola u Osijeku i kada ga je općinski ćata prozvao: Jovan Stanisavljević, on je ponosno dodao: "Ja sam Jovan Stanisavljević Čaruga... Moj naklon, gospodine krvniče... Zbogom, narode, Čaruga putuje!"
To sumorno putovanje, što se okončalo u njegovoj dvadeset osmoj godini, započelo je 1897. U porodici Ike i Prokopija Stanisavljevića iz sela Bare kod Orahovice (Slavonija) rodio se sin koji je dobio ime po dedi: Jovan. S imenom došao je i nadimak koji je nosila čitava dedina familija: Čaruga. Sve do desete godine mali Jova je bio srećno dete. Išao je u školu i radio pomalo oko stoke i njive. Ali kada mu je majka umrla i kada se otac ponovo oženio, u kuću je s maćehom ušao i pakao. Više od batina bolela ga je odluka oca Prokopija da ne može više da se školuje. Njiva je bila njegova budućnost i njegova grobnica. Pobegao je iz sela u Osijek na bravarski zanat, ali je umesto diplome šegrta dobio poziv za vojsku i novu adresu: 28. puk domobranske pešadije.
Kako nije želeo kao i mnogi "dobrovoljci" da bude hrana topovima, falsifikovao je svoja dokumenta, postao natporučnik Fet, koji "po odobrenju satnika Horvata ide doma na lečenje i odmor". Ovog puta je pobegao iz Osijeka u selo Bare. Neko vreme je živeo od prodaje tih lažnih iskaznica, a posle od plate koju je dobijao kao šef "Narodne straže". Koristeći ugled koji mu je davala oficirska uniforma, ustrelio je po kratkom postupku jednog udvarača svoje devojke Katike. Kada mu je knez Stanko Bošnjak zapretio da će ga uhapsiti, Čaruga ga je proglasio za izrabljivača naroda i sa svojim rođacima ubio iz puške na kućnom pragu, vičući: "Pravda je zadovoljena!"
Još 1919. Jovo Stanisavljević je bio dvostruki ubica. Tek što se oženio Svetlanom, žandari su ga uhvatili i posle suđenja smestili u tamnicu. Zbog falsifikovanja, krađa i ubistava dobio je četiri godine robije u Zemaljskoj kaznionici u Sremskoj Mitrovici. Imao je tada jedva 22 godine. Tretiran je kao običan kriminalac, a ne kao dezerter i "zeleni kadar", pa je jednog dana odveden u opštinski podrum da cepa drva. Tu šansu Čaruga je umeo da iskoristi, pobegao je u šumu glavom bez obzira. Upravniku zatvora Josipu Fulanoviću nije preostalo ništa drugo sem da raspiše poternicu: "Pet hiljada dinara onome ko uhvati čarugu živog ili mrtvog!"
Odbeglom vojniku i zatvoreniku slavonske šume su 1920. godine bile jedini dom. Živeo je kao vuk sve dok ga zima nije pritisla, a onda je zbog hrane morao da siđe u sela. Navratio je i u svoje Bare, ali su ljudi okretali glavu od njega. Jovo Stanisavljević je morao negde da nađe utočište. Družina "Kolo gorskih tića", koju je vodio pobunjenik Božo Matijević na planini Krndiji, učinila mu se privlačnom. Upoznao se sa Matijevićem i njegovim idejama o borbi protiv kapitalista za stvaranje države Južnih Slovena i pridružio mu se. Članovi ove družine bili su vojnici dezerteri, tzv. zeleni kaderaši, koji su mislili da će pljačkanjem bogatih pomoći sirotinji i promeniti državno uređenje. U leto 1920. godine hajduci su preobučeni u žandare upali u selo Bokšić kod Našinaca, orobili trgovca Natana Šlosbergera i ubili ga. Napali su i grofa Draškovića iz Slatine, uzeli mu 1.000 kruna i naredili da im isplati, kad dobije pismo, još 20.000 kruna. I u Kutovu su opljačkali jednog trgovca. Pokušali su da zastraše i orobe i popa u Punitovcima, ali je ovaj prevario hajdučkog kurira, pa je družina morala da ubije svog hajduka Miju Rebića. Učinio je to lično Čaruga, shodno gorskom zakoniku.

Ti hajdučki napadi uznemirili su i Slavoniju, pa je u njoj 1920. proglašeno vanredno stanje. Žandari su bili svuda. Družini "Kolo gorskih tića" sasečena su krila kada je u jednoj zasedi stradao vođa Božo Matijević. Jovo Čaruga je morao da preuzme ulogu harambaše. Neko vreme se skrivao u Donjoj Andrijevici. Radio je u pilani kao šumski radnik, krčio šume i vukao drva. Tu je među nadničarima upoznao dosta ljudi koji su pristali da budu članovi njegove bande. Oktobra meseca oni su opljačkali magacine firme "Gutman" kod Nove Bukovice, a pred zimu su u selu Poreč ciganskom knezu Stevi Šajinu oteli 16.000 dinara i ubili mu sina, a njegovom bratu Toši Šajinu ukrali 32.000 dinara.
U proleće 1921. Čaruga je opet okupio svoje "tiće". Bilo je među njima dosta novih ljudi iz Slavonije, Like, pa i Dalmacije. Svima njima je Jovo Stanisavljević u osječkom zavodu " S. Vajs i D. Herman" kupio nove žandarske i vojničke uniforme. Krajem maja družina je napala dresinu firme "Slaveks" iz Pakraca, kojom su nošene plate za radnike. Hajduci su tom prilikom ubili Bertolda Bindera i Pavla Sekeljija, oteli 32.000 dinara i pobegli na Papuk. Prerušavanjem u žandare, slavonski hajduci su lakše ulazili u sela i kafane i bez mnogo muke upadali u tuđe kuće. Kad bi za sobom zatvorili vrata, niko ne bi znao šta se unutra zbiva.
Uniforma je sujetnom Čarugi lepo stajala. Bio je to prek čovek, lep, crnih brkova i crne kose, tamnih očiju, srednjeg rasta, vitak, hitar i brz na oružju. Kada ga je u leto 1921. njegov "tić" Jozo Matota izneverio i navukao mu žandare na vrat, Čaruga je Jozu na osnovu člana 8 Hajdučkog zakona ubio u selu Krešković. Isto je učinio i sa Radetom Ratkovićem, koji se predstavljao kao Čaruga i koji je pljačkao oko Kreškovića. Čaruga nije trpeo izdaju, a ni konkurenciju. Voleo je da novine pišu samo o njegovim podvizima.
U julu 1922. Čaruga je odlučio da se skloni u Zagreb, predstavljajući se kao "bogati gospodin iz Vinkovaca". I dok su žandari jurili za njim po slavonskim šumama, Jovo je živeo mirno usred glavnog grada Hrvatske. Lečio se od sifilisa potajno u Vinodolskoj ulici kod lekara dr Mije Pešla, kome je u nekoliko navrata čuvao malenog sina dok je ovaj sa ženom odlazio u pozorište. Sa "bratom" Markom postao je vojni liferant 17. pešadijskog puka "Vojvoda Mišić" i krao državnu imovinu.
Kada je 14. oktobra 1923. Čaruga završio jedan "posao" u Ivakovu, napao je dvorac grofa Elca kod Vukovara. Nervozni što ne mogu da obiju podebelu čeličnu kasu, hajduci su ubili nadlugara Franju Pirkmajera. Pljačkajući dvorac nisu ni primetili kada je stari kočijaš Mato Kaufman otrčao po žandare. Razvila se velika bitka oko dvorca i opkoljeni hajduci su pobegli bez plena. Istočna Slavonija se digla na noge, Čarugina glava je posle ovog zločina ucenjena na preko 120.000 dinara. Hrvatski list je 28. decembra 1923. pisao: "Uhapšena razbojnička banda u Vinkovcima. Kolovođa je vojni liferant!"
Na dan 26. februara 1925. godine, u zoru, u dvorištu Kraljevskog sudbenog stola u Osijeku čekala su ga vešala i preko 3.000 posmatrača i novinara. Kada je Jovanu Stanisavljeviću stavljena omča oko vrata, zapevao je: "Sivi tići sokolići!"