24.02.2006.

Nakon mukotrpnog rada i velikog dana evo smogoh (pored svih poslova) da bar uvod napišem za jako interesantan članak o "Selu Velikana" podno junačke planine. Epski zar ne!?
Elem, u Pucarima selu kod Kozarske Dubice, rađaju se Holivudski glumci, pjesnici, umjetnici, direktori velikih kompanija...

Članak smo preuzeli sa euroblic-a, a autor je Rajna Radosavljević.

Objasnili su nam da su veliki, oslikani stub, svojim rukama ukrasila dvojica - ni manje ni više nego akademskih slikara, ali nam nisu objasnili da je kod ovog seoskog čuda trebalo da skrenemo levo. Pa smo otišli desno. I obreli se u prodavnici, centru zbivanja i filozofskih rasprava u selu Pucari nadomak Kozarske Dubice.
„Pusto je ovde, siromašno, nema puno sveta. Mukotrpno se i teško živi i nema se baš čime pohvaliti, iako je ovo jedino selo koje je malo življe. Isto smo ti k’o i ova Vlada - malo padnemo, malo se dignemo!“, umovao je pedesetogodišnji Bogdan Sirovina ispijajući rakijicu, da se ugreje, dok su nas vlasnici prodavnice ubeđivali da nemaju „ama baš ništa da kažu“, a postariji duvandžija ispuštao dimove i lagano nas ignorisao.
Uporni, na kraju saznadosmo da je baš Bogdan ponositi sin osamdesetdvogodišnje neuke starice koja je napisala na stotine rima.
„Zapisivala, pa zagubila, ćeri, nešto sam i sačuvala, onako k’o da me podseti“, ispričala nam je baka Radosava, prevrćući u rukama račun za struju na čijoj se poleđini nazire početak neke pesme.
„Bila sam od učenije porodice, ali nisam mogla više od četiri razreda da završim, imala majka devetoro dece, valjalo joj pomoći. A počela sam da pišem još u Drugom svetskom ratu, tako, osetila sam potrebu“, objašnjava starica i recituje:
„Nemoj Srbo, nemoj danu beli, da nas neko još parča i deli, zar nam nije naših muka dosta, da li išta neprijatelju osta? Setimo se, kao da je prvi, kad smo danak plaćali u krvi, kad su majke do Drine trčale svoju decu po imenu zvale, da zapamte da se Jovan zovu, sad će imat’ krštenicu novu“. Sve to naizust izgovora starica.
Sad već nije bilo teško naći kuću Dimića, u kojoj se rodilo omiljeno seosko čudo. Željko, zvani Džek, uveliko poznati njujorški glumac, završio je prestižnu, američku akademiju čiju diplomu imaju samo odabrani - Robert de Niro, Al Paćino, Dastin Hofman. Uglavnom je na brodvejskim daskama, dvaput godišnje u rodnom selu.
„Oduvek je voleo glumce, u sobi je na zidu držao sliku one Katrin Denev, a ja govorio ženi da će biti glumac, al’ ona mi nije verovala“, priča Željkov otac Vlatko, otvarajući fioke iz kojih ispadaju slike, priznanja, diplome, novinski članci. Dok gledamo snimljenu pozorišnu predstavu u kojoj Željko igra glavnu ulogu, ponosni otac priča kako se Džek, dok je bio mali, „kreveljio pred ogledalom i uvežbavao kojekakve tekstove“, a rodbina se čudu čudila.
Još pod umetničkim impresijama, otkrivamo da levo od onog oslikanog stuba, o toj branši pojma nemaju. U tom delu sela žive isključivo direktori. Od Tepića, poznatijih iz priče o brodskoj rafineriji, pa naniže, kuće su šefa bezbednosti i vojne oblasti u Beogradu, direktora nekad velike firme u Dubici, direktora nekoliko škola, prvog čoveka jednog od sektora „Tropika“, bivšeg direktora „Bigza“ za zapadnu Bosnu i još nekih kojima nije bilo do spominjanja. Uz poveliku količinu direktorovanja po metru kvadratnom - takođe seosko čudo - meštani se hvale da neki od „viđenijih“ žive samo od penzijice i pomalo stočarstva - takva vremena bila, pošteno se radilo.
Nekad prvi čovek „Bigza“ u zapadnoj Bosni Drago Mataruga objašnjava da se privikao na seoski život, isto kao i na onaj gradski, u Bihaću, Sarajevu i Banjaluci.
„Lepo mi je, našao sam zanimaciju i dobre ljude“, kaže Drago. Iz tora isteruje stado koza, svaku zna po imenu.
Uzalud smo se spremali da krenemo. Trebalo je videti i seosku crkvu, novu, belu. I čudo u crkvenom odboru - seoskog zeta, mladića koji je ovdašnjom idilom zamenio život u Švedskoj.
„Došao sam da deca ne zaborave srpski jezik i pismo, odakle su, odakle su im roditelji. Tu smo skoro godinu dana, a ako bi bilo sreće za neki posao, rado bismo ostali - najlepše je tamo gde si rođen“, priča Željko Trmošljanin vodeći za ruku dve curice. Naučile srpski i kažu - lepo im u selu.
I baš dok su nam objašnjavali da je ikone na ulazu u crkvu za jedan jedini dan oslikao neki čudnovati umetnik, inače rođeni kum još jednog viđenijeg seoskog lole, odnekud se pojavio zvonar. Direktor i postdiplomac. Voli čovek da zvoni. Čudo jedno.