08.06.2007.
Kompjuteri i mobilni telefoni ne samo da u nekim stvarima olakšavaju život i mogu da potpomognu i komunikaciju već postaju i čitav svet za
sebe - i sve je više onih koji se, polako, ali neumitno, sele u taj svet.
Dete (ili čak i odrasla osoba) koje se više i ne viđa s prijateljima, osim u školi, jer mora da ide u školu, to jest, prijatelje viđa u omiljenoj mu
igri,
World of Warcraft (koju igra skoro sve vreme dok je kod kuće, a iz kuće i ne izlazi, osim da ode u školu i kada ga naterate da izbaci
đubre). Komuniciranje s prijateljima putem telefona i porukica, a uživo veoma retko. Komuniciranje s prijateljima i upoznavanje novih ljudi
putem Interneta (četovanje, forumi, neke igre...), dok viđenja uživo ili upoznavanja uživo s onima koje ste prethodno sreli preko Interneta ima vrlo
malo, i to ne uvek zato što su te osobe na drugom kraju planete pa je fizički problem da se upoznate.
Društveni život koji se skoro u
potpunosti odigrava ne uživo, već pomoću različitih naprava za komuniciranje, postaje svakodnevica mnogih.
Takva vrsta komunikacije samo polovična i da potrebu za druženjem ostavlja suštinski
nezadovoljenu - a istovremeno je adiktivna, pa
vi više vremena provedete na taj način komunicirajući s ljudima nego što biste ga, da sve te naprave ne postoje, proveli viđajući se s njima.
Provodite ga u nečemu što liči na nekakav svet, ali nije ovaj koji nazivamo "stvarnim svetom"; provodite ga u komunikaciji koja liči na "onu
pravu", ali ipak to nije.
U virtuelnom ste svetu, komunicirajući s predstavama ljudi.
S vremenom, neki ljudi se naviknu na to. Zaista, ima onih koji su po prirodi introvertni i nedruželjubivi, koji i inače vole da žive u svetu koji će
velikim delom stvoriti sopstvenim umom, i njima ovakav način komunikacije prija, toliko da retko uopšte požele da se uživo vide s pravim živim
ljudima.
Njihove potrebe za komunikacijom budu zadovoljene na ovaj način. Drugi se pak delimično priviknu na ovakav vid komunikacije,
povremeno im nedostaju živi ljudi, povremeno se osete i žestoko usamljeno, ali nedovoljno da bi stvarno izašli i pokušali da se druže s nekim.
Udobnije je kod kuće.
Većini, ipak, ne prija ovakav virtuelni život - jer, budimo iskreni, život u virtuelnom svetu načinjenom uz pomoć tehnoloških zvrčkica može da
bude samo virtuelan - samo imitacija. Za takve imamo samo jedan savet: izađite iz kuće. Prevaziđite umor koji osećate nakon previše posla -
može da bude dobra fora da nakon posla ne požurite kući, nego da prvo odete s koleginicom na kafu ili u šoping (ili razgledanje izloga). Potrudite se
da se uživo viđate s ljudima. Jeste znatno lakše reći nego učiniti, ali ako ne smognete snage za to, s vremenom ćete se osećati sve lošije, sve
nesrećnije, sve više usamljeno (što ni sve telefoniranje, slanje porukica ni četovanje neće uspeti da poprave) - a imaćete sve manje snage da to
promenite. Zato, dok snage još uvek imate, isključite kompjuter, telefon upotrebite ne za razgovor, već samo za dogovor o viđenju, makar nekog morali
da iscimate i 50 puta da biste se konačno videli (jer su i drugi navikli na virtuelnu komunikaciju) - i živite stvaran život.
Pre nego što postane prekasno - pre nego što virtuelni život ne postane sve što postoji.
