08.05.2007.
Kada ste posednji put prisustvovali izlasku sunca? Ukoliko pripadate delu populacije koja jutro definiše kao period posle dvanaest (jer tada
ustaje), verujem da to nije bio skorašnji događaj.
Ne gajim poseban fetiš prema ovom nebeskom fenomenu, ali ga dugo nisam video, toliko dugo da je počeo da poprima oreol mističnog, da prerasta u
izuzetnu astronomsku pojavu. Kao posmatranje komete-prskalice ili pomračenja Sunca. Postao je, tokom dugog niza godina, potpuno nedostižan.
Ko
još ustaje, pa i obraća pažnju na “cik zore”, na trenutak kada žareći sjaj miliona nuklearnih rekacija zaspe malu planetu na rubu galaksije, oazu
živućeg sveta obrubljenu peskovitom materijom Ničega?
U Indiji je drugačije. Tamo je Sunce još uvek bog i nepristojno je spavati kada ono izađe.
S njim se diže, s njegovim zgasnućem odlazi na
počinak. Osvetljava put dnevnim aktivnostima, ali i snovima, koji dolaze sa Meseca, u vidu nežne refleksije njegove svetlosti, u slapovima
srebra izlivenih iz presahlih mora. Ta svetlost orijentir je nebrojenih insekata milionima godina, svetionik na rubu noćnog okeana i morskih
zvezda-stajaćica. I dalje traže Mesec u uličnom osvetljenju, na neonskim cevima, u užarenim vlaknima sijalica, nalazeći smrt.
Možda je Luna
njihovo rajsko obitavalište, a Sunce, svojom vrelinom, moguća paklena kazna. Kada bi velika civilizacija insekata izumela religiju, verujem
da bi im pripisala ta značenja, misleći o jutru – budući bićima sumraka! – kao što mi mislimo o nadolazećoj noći: strah i drhtanje, vreme za
povlačenje, sklupčavanje; svetlost kao bol, kao reflektor na sceni za grabljivice, kao oreol smrti, vrebajući u neumitnosti prirodnih tokova.
Čudesno pre podne, to gotovo uvek propušteno pre podne, nastavak uvertire jutra.
Iako je pokojni prijatelj, Dejan Nebrigić – pisac, teatrolog
i narkoman – tvrdio da je jutro “kada nam svane”, dakle kada otvorimo oči i ugledamo svetlost bez obzira na doba dana (pisao je i jutarnji
dnevnik, dnevnik poetike svakodnevice), ja ne mogu da se otmem utisku propuštenog, izgubljenog dela dana koji nestaje, postaje neuhvatljiv, isčezava.
Pre podne je the next best thing.
Život se budi, ustaje iz memljivih kreveta, progledava kroz krmeljave oči u težnji da odspava “još samo pet
minuta”, duva nos i nakašljava se, bori se protiv čudnog osećaja u ustima i lošeg daha neorpranih zuba, skače pod tuš sprirajući znoj i taloge mrtvih
ćelija, odlazi u prodavnicu i slaže bele hlebove, ispija opsesivno prvu jutarnju kafu (gorču ili slađu, svejedno), juri i žuri na posao.
Uvek setim se spota Massive Attack – Unfinished Sympathy, malog remek-dela. Pokušava da u jednom kadru uhvati prepodne, sve te slike gradske vreve u
najavi, dokači i dokuči taj hiljadama puta ponovljeni početak u čudesnoj neponovljivosti: život ponekad sliči Danu mrmota, ali ipak postoje male,
blagoslovene razlike. Komšinica nosi drugu, lepršaviju haljinu dok u pekari kupuje tople buhtle s džemom od kajsije (vidite li kako se još uvek puše,
tek izvučene iz pećnice, prekrivene toplim pahuljama prah-šećera?); kučići preko puta ne laju, a trebalo bi, jer navikli ste da laju; miris zagorelog
mleka dopire spolja jače nego juče jer neko ga je prokuvao više nego što je potrebno; radijski glas dobio je setnu patinu, iako pokušava da zvuči
veselo, možda zbog raskida, a možda ste vi ustali na levu nogu, pa vase sve svrbi, nervira, šetate po kući bez cilja, nervozni ste bez jasnog razloga…
Ko zna…?
Postoji, ipak, dobar način da se jutro oseti. Verujem da ga većina koristi, ili ga je koristila. Dug noćni izlazak, potom chill out
na bureku (sa sirom) i jogurtu, gde oko pet obično svane, mada se od zgrada, od urbane arhitekture zažareni disk često ne vidi. Malo zaboli očni
mišić, zenica se zatvara pod navalom fotona, naš bioritam menja se i ubrzava, spremni smo za akciju koja se završava odlaskom u krevet. Ali makar je
telesno doživljena zora, makar nekakav trag planetarnog uticaja, tog jedinstvenog položaja u harmoniji sfera, ponesemo sa sobom u san. Možda je burek
manje ukusan, možda jogurt nema kiselkastu nijansu dovoljno izraženu, ali preplitanje umora i novonadošle energije, ta telesna senzacija – istovremeni
poziv na maraton i povratak u fetusni položaj – ukazuje nam koliko smo krhki i snažni istovremeno. Na backstage-u jutra, na osvitu života, ličnog i
onog kolektivnog, koji delimo sa šest milijardi, negde na drugim delovima planete, gde ljudi još spavaju ili uveliko rade, spremaju se za počinak ili
lenjo-lagodno odmaraju se u vrelini sieste.
I dok sjaj sa visina pada pod drugim uglom od onog popodnevnog, čineći stvarnost pomalo zakrivljenom (od prepodneva može vam se zamutiti u glavi!),
kvantni skok jutra, finale noćnog nokturna, ostaje u predelu fantazije, nečega što zamišljamo ili gledamo na filmu: poetični momenat što razdeljuje
dan od noći, san od daydreaming-a, smrt u snu od smrti u iscrpljivanju, prevelikom naporu života.
Života na akvamarin, oblačasto-beloj
kugli-čiodi pobodenoj u svemir prevelik i za gigantski zagrljaj mašte. Planeta vrtoglavo rotira, kao podanik-čigra, po eliptičnoj putanji oko
kralja Sunca, svaka dvadesetčetiri sata dolazeći na početak, reset-restart još jednog dana, ne stajući, ne primećujući šta se na njenoj površni zbiva
– ko spava, a ko je besanu noć produžio kofeinom ili nekim drugim dopingom.
Jutro stiže, bili mi spremni na njega ili ne. Ono je tu, neumitno, kao usud koji se ponavlja, prokletstvo protiv koga nema magijskog leka ni
amajlije. Nema načina izbegavanja. Uhvatiće vas, ma gde bili. I podsetiti da je život sav u ponavljanju, u još jednom ciklusu sjaja, u
raspršenoj spektralnoj igri nad usijanim glavama čovečanstva, u osvetlanoj pozornici na kojoj tako loše – dostojno Zlatne maline – igramo uloge
identiteta po skriptu koji nisamo sami pisali, ni birali da igramo.
Kosmos ne mari za sitnice poput nas. Svanuće baš briga.
“Robovi zvezda, zarobljeni srcem,
Osvojili smo svet pre nego što smo ustali iz postelje,
Al’ budimo se i on je neproziran,
Ustajemo, a on je tuđ,
Izlazimo iz kuće, a on je zemlja cela,
I sunčani sistem i Mlečni put i Beskraj.”
F. Pesoa, Trafika
Dobrodošli u jutro.
autor: Dušan Maljković
Izvor: B92
